Usporila kazaljka...

Lažu ljudi da novac pokreće svet. Lažu. Dosada je glavni krivac. Šta bi bilo s nama kad nam nikada ne bi bilo dosadno. Da li bi imali antičke filozofe? Da li bi Njutn razmišljao o tome zašto ga je jabuka pogodila u glavu? Da li bi Koši dao kriterijume za poređenje redova ili Gedel udario u temelje logike i matematike?
A klinci tinejdžeri kao stalno smoreni, mnogo im je dosadno, ne znaju šta će od sebe... Ne, ne ne, previše je teško ukljuciti mozak, lakše je dohvatiti se piva ili radže. I svima nešto smeta, sve im je neko drugi kriv. Umesto da energiju usmere u stvaranje, uništavaju sami sebe...
I kuknjava... Opet kuknjava... Kriv nam je Bog, krivi su političari, Ameri, Albanci, Rusi... Nebitno dok god je izvor negde u komšiluku... A Srbija umire... Nestajemo... I umesto da delamo samo kukamo... Ne znamo ni zbog čega živimo. Ali zato znamo šta Koštunica i Tadić misle o predlogu Martija Ahtisarija o rešenju siuacije na Kosovu. I gledamo prepucavanja na TV-u. Pa to prenesemo u sopstveni život.
I stojimo u mestu. Mada, cini mi se da smo se malko vratili i unazad. A niko ne vidi rešenje. Niti se trudi da ga vidi. Čekamo ponovo još jednog Domanovićevog "Vođu" da nas povede do nove propasti.
Čemu težimo? Zašto se ne zadovoljimo malim stvarima i uživamo u svojim vrlinama i manama, opštem neskladu i prividnoj nesavršenosti savršenog sveta? I ovom vetru koji se baš okomio na Beograd. Staće i on. Samo da mi krenemo iz ništavila...