Usporila kazaljka...

Lažu ljudi da novac pokreće svet. Lažu. Dosada je glavni krivac. Šta bi bilo s nama kad nam nikada ne bi bilo dosadno. Da li bi imali antičke filozofe? Da li bi Njutn razmišljao o tome zašto ga je jabuka pogodila u glavu? Da li bi Koši dao kriterijume za poređenje redova ili Gedel udario u temelje logike i matematike?
A klinci tinejdžeri kao stalno smoreni, mnogo im je dosadno, ne znaju šta će od sebe... Ne, ne ne, previše je teško ukljuciti mozak, lakše je dohvatiti se piva ili radže. I svima nešto smeta, sve im je neko drugi kriv. Umesto da energiju usmere u stvaranje, uništavaju sami sebe...
I kuknjava... Opet kuknjava... Kriv nam je Bog, krivi su političari, Ameri, Albanci, Rusi... Nebitno dok god je izvor negde u komšiluku... A Srbija umire... Nestajemo... I umesto da delamo samo kukamo... Ne znamo ni zbog čega živimo. Ali zato znamo šta Koštunica i Tadić misle o predlogu Martija Ahtisarija o rešenju siuacije na Kosovu. I gledamo prepucavanja na TV-u. Pa to prenesemo u sopstveni život.
I stojimo u mestu. Mada, cini mi se da smo se malko vratili i unazad. A niko ne vidi rešenje. Niti se trudi da ga vidi. Čekamo ponovo još jednog Domanovićevog "Vođu" da nas povede do nove propasti.
Čemu težimo? Zašto se ne zadovoljimo malim stvarima i uživamo u svojim vrlinama i manama, opštem neskladu i prividnoj nesavršenosti savršenog sveta? I ovom vetru koji se baš okomio na Beograd. Staće i on. Samo da mi krenemo iz ništavila...

Mrgud je ponovo aktivan...

Verovatno ne baš najlepše buđenje. Alarm u 7:05. Jedva ustajem. Beograd nedeljom ujutru. Mir. Neverovatno. Kao u paralelnom univerzumu. I dalje se pitam kome je palo na pamet da organizuje kolokvijum u 8 ujutru. I tako kao mrzim ceo sve. A ipak ne. Mnogo je lepo. Sunce me tera da odbacim namrgođenost. I taman nabacim kez, pekara ne radi nedeljom. A gladan sam mnogo. Ah.
Kolokvijum - nisam mogao da pretpostavim da je toliko lako. Svejedno, neispavan morao sam da radim polako i da sve 2 puta proverim. Valjda ce bii sve OK. Sinulo mi je da odem do Ivane da je iznenadim. A gužva oko Kalenić pijace je standard. Razbudio se narod, razmileo na sve strane, buka, haos... Gde nestade onaj divni usnuli grad...
Zvonim... Ponovo... Ivana je očekivala poštara. Mada nije joj mnogo teško palo što sam svratio... A nedostajala mi je. Nisam mogao da čekam ponedeljak da je vidim...